Jeste li ikada...?
Ono sto sam zamislila da uradim s ovim blogom jeste da prosetam svakoga dovoljno radoznalog (ili dokonog) da ga cita kroz najzanimljivije anegdote iz mog (uglavnom ljubavnog i vrlo haoticnog) zivota, i razna razmisljanja koja su iz njih proistekla...Uglavnom, ovde ce se naci sve od cega zelim da olaksam dusu i sto hocu da izbacim iz sebe; zato zgrabite ciniju s kokicama i udobno se smestite ;) Prva "pricica" je ujedno i najsvezija...potrebno mi je novo, objektivno misljenje, zato citajte skoncentrisano! I uzivajte ;)
Je li vam se ikada desilo da se osetite manje vrednim od nekoga? Mislim, istinski nedovoljno dobrim, ne ono kad vam samo prodje kroz glavu da ona tamo ima bolje dupe od vas (ali zato njenom nosu ne bi pomogle hirurske intervencije u vrednosti od pola milijarde evra)...?
Recimo da ste upoznale nekog decka. Presladak je, ima tacno odmerenu dozu nehajnog sarma a da i dalje odaje utisak lucidnosti i spremnosti za akciju; onda ga malo bolje upoznate i shvatite da je nacitan i siroko obrazovan, deli vas kosmopolitski pogled na svet, putuje, istrazuje, konstantno radi na sebi, ne plasi se teskih izbora i rizicnih poteza...?!... E, pa ja jesam. I odsekla sam se, u svakom smislu. Nepotrebno je napominjati da sam ostala hipnotisana posle 2 minuta razgovora, i da doticno stanje hipnotisanosti traje, sa manjim ili vecim oscilacijama, do dana danasnjeg.
E sad, sve bi to bilo divno i krasno da se u meni, pored izludjujucih leptirica u stomaku, posle nekog vremena nije javio i crv sumnje...Jer, osim toga sto je bio sve sto sam mogla pozeleti od jednog decka, isto tako je bio i osoba kakva ja zelim da budem; u odnosu na njega, u sopstvenim ocima pocela sam da se smanjujem...sve one silne knjige koje sam procitala odjednom su bile puko rekreativno stivo ako nisam citala Platona, Selindzera i Orvela; sve politIcke teme sa kojima sam bila u toku bile su lanjski sneg u odnosu na njegovu opstu informisanost, moja komunikativnost i otvorenost istopile su se pod njegovim iskusnim, i u mom halucinirajucem stanju vec pomalo procenjivackim pogledom. Prvi put sam zaista osetila strah da nisam dorasla necijim ocekivanjima.
Sad, ovakva situacija ni u kom slucaju nije zdrava za bilo ciju psihu, a kao osobi koja je navikla da postavlja standarde umesto da se u njih uklapa cinila mi se duplo strasnijom. U uobicajenim slucajevima ipak, bio bi dovoljan motivacioni govor najbolje drugarice ili izlazak u outfitu koji mi fenomenalno stoji da se docekam na noge, ali "ovo je nesto drugo...".
Sigurno bi mi svako od vas savetovao da se manem corava posla i zaboravim osobu cije prisustvo toliko narusava moj dusevni mir; ja bih svakako dala isti savet da sam s druge strane mreze. Ali sta ako pomisao o potpunom iskljucivanju takve osobe iz mog zivota boli isto koliko i konstantno preispitivanje sustine sopstvene ezgistencije, na koje me njegova pojava tera? Jer ja vise nisam ni dovoljno lepa, ni dovoljno spretna, dovtljiva, zabavna...kako voleti nekoga zbog koga vise niste sigurni koliko volite sebe?
Mozda zvucim preterano dramaticno, ali imajte na umu da su ovo relativno "sveze rane". Svakako da u trenutku kao sto je upisivanje fakulteta, odabir sopstvenog puta u buducnost i navikavanje na neki novi nacin zivota poznanstvo s ovom osobom moze predstavljati izvesno opterecenje; pa, zaboga, i bez njega sam vec u dovoljnoj egzistencijalnoj krizi. Ipak, ne mogu se odupreti utisku da bi bez ovakvog poznanstva moj zivot bio daleko siromasniji. A pitanje za milion dolara je - sta on u stvari, zaista, izistinski misli o meni?! Jer uz ovoliku krizu identiteta, potpuno sam izgubila sposobnost da ga procitam.
Uglavnom, najpametnije sto trenutno mogu da preporucim sebi jeste povratak onome sto me cini srecnom i drugacijom - back to basics! Ako neko od vas ima zanimljivo misljenje ili komentar, udrite :) A do tada, najsladja zenska uteha...
loubotin
mcqueen
xoxo
T
|
